Otkud sad te suze, moja mila?
Rekla si da se za točak bršljan ne hvata…
Zalud izgužvana svila…
To je tako…
Ne pravi od tuge nauku…
Mami svetlo na sledećem bregu…
Okopniće moj otisak na tvom jastuku…
Još kako…
Kao jezuška u snegu…
Razbiću gitaru…Crn je mrak ispunjava…
Odavno se svoje pesme bojim…
Pomera u meni one gene Dunava…
Pa ja tečem… I kad stojim…
Ali opet…
Dal’ bi ikad bila moja ti
da sam vojnik u armiji ljudi?
Rekla si da baš ne umem novce brojati…
I da je Ništa sve što nudim…
Naposletku, ti si navek znala da sam svirac…
Brošić što se teško pribada…
Da me može oduvati najblaži Nemirac…
Da ću u po reči stati…
Da se neću osvrtati…
Nikada…
Ređaš po vitrini
fini porculanski svet…
Al’ ja sam figurica bez žiga…
Pazi… To je bajka što ti pada na pamet…
Fali ti baš ovaj cigan.
Ne, dušo…
Tek u jesen otkriju se boje krošanja…
Sve su slične u leto zeleno…
Naposletku… Ti si dobro znala ko sam ja…
Čemu suze lepa ženo?
Draga moja, ti si navek znala da sam pajac…
Moj je šešir šatra pomična…
Usne, tice-rugalice… A u oku tajac…
Da sam kaput sa dva lica…
Da sam Gospo’n Propalica…
Obična…
Naposletku, ti si navek znala da sam svirac…
Da je nebo moja livada…
Da me može oduvati najblaži Nemirac…
Da ću u po reči stati…
Da se neću osvrtati…
Nikada…
