Pametna je ona, znaš. Natjerala me je da je primijetim, nekako mi se uvukla pod kožu. Prvo me gledala onim svojim dubokim ocima i smješkala se u mom pravcu. I taman kad sam pomislio, 

evo, još jedna opsesivna glupaca, prestala je sa svim i pravila se kao da ne postojim. Prolazila pored mene bez i jednog jedinog pogleda.

I to ti je vječita borba, znaš. Ostati svoj a opet pripadati nekome. Gdje povući onu finu crtu kada je dosta i koji dio tebe treba ostati samo tvoj. Ne može se kažu voljeti bez da nekome daš sve do sebe...ali koliko treba da daš prije nego to postane apsurd. I šta je to sve? Tvoje dobre strane, loše?

Jednog dana na plaži se susretoše Lepota i Rugoba.

“Hajde da se kupamo u moru”, rekoše.

Skinuše se i zaplivaju. Nakon nekog vremena Rugoba izađe iz mora, obuče odeću koja je pripadala Lepoti te pođe svojim putem.

Kad je iz mora izašla Lepota, nije pronašla svoju garderobu. Budući da se stidela da hoda gola, obuče Rugobinu odeću te pođe svojim putem.

"Znaš li šta je najgore? Živeti od uspomena. Hteti da sve bude kao pre. Hteti vratiti film unazad. Ali ne ide to, znaš. Znam i ja, ali kako da prestanem misliti na najlepše trenutke? Kako da prestanem sećati se? Kažeš, vreme će pomoći. Pa, izvini, ali tebe odavno nema, a još si mi u mislima, u srcu. I da, vreme ti je da odeš. Jesen je. Novo godišnje doba. Valjda je vreme i za nove najlepše uspomene. I bice ih. S tobom, ili bez tebe."

Ljubavi, u mome srcu postoji
mesto gde nikada ne idem, tamo spavaš
Ljubavi, koliko treba mi vremena,
koliko da te zaboravim, kad mi fališ

Zašto se ne diviš ljepoti ruže kao i svi ostali?
Zašto se smiješ i gledaš u Sunce kada ono iznenada jos više zasija, a ostali sklanjaju pogled od njegovog sjaja?
Zašto kada je najveća oluja i grmi ti izlaziš iz kuće i kisneš?
Zašto noću izlaziš i pričaš Mjesecu?
Zašto…
Čovjek ih prekide odgovarajući:
Ruža je lijepa, ali nikada niste vidjeli Onu koja je posadila tu ružu.

Ako se pitaš da li sam kao nekad...
Ne, nisam ista kao što sam bila...
Nemam iste snove, ni iste zenice...
Usne ispucale od vetra, Duša iskidana od poraza...
Zakrpljena nekim nadama koje sam uspela pokupiti usput, između dva svitanja...
Ni 

kosa nije ista...
Miriše na prošlost, na sutone koji su zaspali na mojim obrazima...
Ni tuga više nije ista...
Nekako se razliva u čudnim nijansama melanholično sive i crne, kao nekom starom filmu bez boje i zvuka...
Ni glas mi nije isti...
Nekako je drhtav i možeš čuti setu u njemu ako oslušneš malo dublje...

"Znaš da nekad mislim na tebe.

Nešto me uhvati i nikako da prestane.

Danima me muči i ništa tu ne pomaže,

jer sam slab i ne mogu bez tebe.

"UVEK SAM ŽELJELA SAMO JEDNO - DA SVE ŠTO VIDIM MOGU DA OPIŠEM, I DA SVE ŠTO OSETIM MOGU DA URADIM"

‎"Nisam došla zato jer sam te poželela. Došla sam da ti pokažem još jednom da bez mene ne možeš, da ću uvek biti najdraža, posebna i da je svaka druga nevažna naspram mene. Čak i kad bi sve u tebi od mene odustalo, opet bi me tražio i zbog mene čaše dizao. Tako ti je to, okrutna je ljubav kad je koristiš da naplatiš stare dugove."