" Takve kao ti se ne ostavljaju. Nikad.  Ali ipak sam otišao jednog dana. Naime, to je ono što mi, mangupi muškarci, često činimo bez razloga. Ona nije poslala vojsku za mnom, iako sam itekako zaslužio da budem prebijen. Istina, tražila me je još dugo i zbunjeno, a onda je odustala. Malena oficirka je izgubila bitku života. Ali ja sam izgubio rat. "

- Šta se kaže kada nekoga voliš?- Pa…”VOLIM TE” – reče on.

- A ako se uplaši?- To znači da nije spreman da ga voliš. – reče on.

- I šta se tada radi?- Čekaš ga. – reče on.

- Kako to?- Čekaš ga dok ne bude spreman. – reče on.

- A ako nikada ne bude spreman.- “Ako” su tri mala slova koja, postavljena ispred jedne rečenice, mijenjaju mnogo stvari… – reče on.

- A šta mu onda kažeš? Lažeš li ga?- Ne, nastavljaš da ga voliš… – reče on.

- A šta se radi, kada voliš nekoga? Ženite li se?- Ne. – reče on.

Vjeruj samo čovjeku
koji je u stanju vidjeti
ove tri stvari u tebi:
Tugu iza osmijeha,
Ljubav iza tvog bijesa i
Svrhu tvog ćutanja.

Razgovarali jedan dan Ljubav i Prijateljstvo.

U jednom trenutku Ljubav upita Prijateljstvo:
“Zašto postojiš ti, kad već postojim ja?”
Na to Prijateljstvo odgovori:
“Ja nosim osmijeh tamo gdje tinosiš suze.”

Čovjek mora biti zaljubljen u jednu ženu da bi stvorio osnovu za prijateljstvo

Ernest Hemingvej: "Sunce se ponovo rađa"

DEVOJČICA OD 5 GODINA JE PITALA SVOG STARIJEG BRATA :
- ŠTA JE TO LJUBAV ?
A ON JOJ JE ODGOVORIO :

- LJUBAV JE KADA TI KRADEŠ ČOKOLADU IZ MOJE ŠKOLSKE TORBE SVAKI DAN, A JA I DALJE NASTAVLJAM DA JE OSTAVLJAM NA ISTO MESTO.

" U jesen sam joj predložio da se vjenčamo. Iskreno sam to želio, nisam mogao zamisliti da će biti nekako drukčije, ali sam pošteno rekao da sam rđava prilika, nemam ništa niti ima izgleda da ću ikad imati, i ne dobija mnogo udajom za mene. Možda nije pravo što joj to nudim, ali mi ljubav daje pravo da budem nepravedan. Voljeću je, i nećemo imati ništa, je li joj to dovoljno. Ali ona je još luđa od mene. Voljećemo se, rekla je ozbiljno, a to je mnogo, to je sve. Ništa mi drugo ne treba....."

Mesa Selimovic ( Tvrdava )

Pustila sam te u život.
Nisam birala, a nisam se ni pitala da li će tako da bude.
I sada više ne mogu da te pustim od sebe.
A i zašto bih te puštala…
Ne znam šta si u mojim očima pokušavao da vidiš,
šta si vidio,
i šta bi želio da vidiš.
Ali znam da sam ti dopustila da vidiš mnogo više nego bilo ko drugi.

Tvoje ime cuvam tu duboko u srcu
i spomenem te samo kada ne cuju
cuvam te u dusi kao pjesmu najdrazu
mada vec odavno nisi tu

A nudio sam srcu neke druge ljubavi
var'o ga ljepotom, samo da zaboravi
ali ne vrijedi, vjeruj mi
srce se ne da varati, srce k'o srce
uvijek je pitalo gdje si ti

I ne znam gdje, ali nacu te
pregazicu mora do tebe,
preko vatre i vode cu prijeci
jer te volim

I opet sam te sanjao,
nisam te čitavu noć
puštao iz naručja,
iz prelepih snova...

I ujutro nisam želeo,
snene oči da otvorim,
čak sam se žmureći umivao,
da bi te što duže zadržao...

Pozovi me kad ti trebam ja
U ovoj rupi izmedju vekova
Da zajedno stignemo do sna
Sami na raskrsnici svetova
I daj mi znake dovoljno jake
Daj mi snage I hrabrosti
Sto ne moze niko mozes ti 

Pokazi mi da je igra ta 

Koji nikad nismo gubili
Nebitna vrlo bitna stvar

Ukrast cu ti snove sapni mi ime,
ceznja u glasu bice moj izgovor,
da predjem mir u jednom casu
kako bi te ljubio.

Prstima kroz kosu, prodji lagano
uz osmijeh koji obecava.
Ponudi mi usne ko vino mlado
stvori nova sjecanja.
Ukrast cu nocas sve tvoje snove
samo da budna ostanes,
i da me ljubis sto vise mozes,
toliko mi dugujes.

Fališ mi da se ponosiš mojim uspijesima.
Fališ mi da se smiješ mojim glupostima.
Fališ mi da se raduješ mojoj sreći.
Fališ mi da me tješiš kad sam tužna.
Fališ mi da me hrabriš kad sam nesigurna.
Fališ mi da me hvališ u inat svemu.
Fališ mi da stvorimo bar još jednu uspomenu.
Fališ mi da mi kažeš kako sam lijepa.
Fališ mi da mi prigovaraš kad ti nešto smeta.
Fališ mi da mi pametne savijete dijeliš.
Fališ mi da se prvi mog rođendana sijetiš.
Fališ mi da ti u životu budem točka svijetla.
Fališ mi da me voliš bez i jednog uvijeta.
Fališ mi i da se ljutiš makar i bez povoda.
A najviše mi fali da me tvoj osmijeh dočeka.

Nemoj da me pitaš što planiram sa životom.... ja ne znam šta ću za ručak a o daljnjem planiranju i da ne pričam.

Nemoj da mi se mješaš u živott, jer koliko god se tebi činiloo da nikom ne može da se sviđa ovakav život - meni je super, fantastično !

Jednom je Ćale pokušao da mi objasni šta je Mašta… Sedeli smo u čamcu, nasred Dunava, u onim starim, krutim kišnim kabanicama, riba nije htela ni da pipne i ja sam, dosađujući se, postavljao milion najgorih mogućih pitanja. Bilo mi je sedam – osam godina, i mogao je da mi odgovara i sasvim jednostavno, ali za mog starog se može stvarno reći svašta, samo ne i to da je bio jednostavan…
Neke njegove primere shvatio sam tek pod stare dane, neke nisam još, i izgleda da i neću, ali priču o jednom naročitom Ćupu zapamtio sam zauvek.

Naposletku, Ti si dobro znala ko sam ja…                        
Otkud sad te suze, moja mila?
Rekla si da se za točak bršljan ne hvata…
Zalud izgužvana svila…
To je tako…
Ne pravi od tuge nauku…
Mami svetlo na sledećem bregu…
Okopniće moj otisak na tvom jastuku…
Još kako…

Kao jezuška u snegu…

Razbiću gitaru…
Crn je mrak ispunjava…
Odavno se svoje pesme bojim…

Mozda jednom...
Slucajno....
u tvoj grad zalutam.
Da te sretnem,
nadom obucena
ulicama tvog grada prosetam.
Strahom pokrivena,
kad te vidim...
da pogled ne spustim.
Zudnjom vodjena,

I, više nego dovoljno godina kasnije, možda nečija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ćeš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i prolećem. A ulicom će upravo prolaziti mali Cigan sa violom, videćeš samo drozdovo pero na šeširu kako promiče za šimširom, i začućeš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš...

Ti sto imas, nitko nema
ti si san i ti si java
dok te gledam, cini mi se
boginja u tebi spava

Ne postoji, rijec i slika
da te kaze i opise
samo jedna noc sa tobom
od zivota vrijedi vise

Dotakni mi rukom lijevu stranu grudi
tamo gdje je srce, pokraj njega budi
tamo gdje je srce, kad osjetis nesto
tu je moja ljubav, tu je tvoje mjesto

Ako neko hoće da bude dio tvog života, potrudiće se da to ostvari. Zato se ne opterećuj s tim da sačuvaš mesto u svom srcu za nekoga ko se ne trudi da tamo ostane.

"Upitaš li se ponekad kako živim...
Šta radim, dal ima šta novo...
Pročitaj do kraja reći će ti svako slovo...
Ništa novo nema, sve po starom ide...
Gdje god da se okrenem, moje oči te vide...
Dan ko dan, nekad sporo, nekad brzo prodje...
Ali dok oči sklopim, ti mi u san dođeš...
Ako te zanima da li sam vesela...
Da li me prati sreća, sve bi išlo nekako...
Da me svako jutro na tebe ne podsjeća...
Ako te zanimalo bude...

Uzimali smo jedno drugom rec iz usta; mislili smo o istim stvarima i govorili o njima na isti nacin; izgledalo je da se poznajemo godinama, a ne samo dve nedelje.

U zivotu svakog coveka, govorio je, postoji samo jedna zena sa kojom moze da ostvari savrsenu vezu kao sto u zivotu svake zene postoji samo jedan muskarac sa kojim se oseca kompletna. Pronaci se, sudbina je malobrojnih. Svi ostali su prinudeni da zive u jednoj vrsti nezadovoljstva i neprekidne ceznje.

Profesor započe čas tako što uze u ruku čašu punu vode. Podiže je u vis tako da svi mogu da je vide i upita:

- Šta mislite, koliko je teška ova čaša?

- 50 gr,…100 gr, … 125 gr… – nagađali su studenti.

- Istina je ustvari da ni ja sam ne znam. I dok je ne izvagamo, ne možemo biti sigurni. – rekao je profesor. Ali ja sam htio da vas pitam nešto drugo. Šta će se desiti ako držim ovako podignutu čašu, recimo, nekoliko minuta?

- Ništa! – odgovoriše studenti.

Pala je noć.
Čovjek uze malu svijeću iz kutije, zapali je i poče se s njom penjati dugim spiralnim stepeništem.
- Kuda idemo? – upita svijeća
- Penjemo se na kulu, da osvijetlimo put brodovima do luke. – prošaputa čovjek.
- Ali nijedan brod ne može da vidi moju svjetlost! – uzvrati mala svijeća

Te noći sam joj oćutao najlepše reči koje znam... 

Jednom je rekla da bi sve dala da čuje to što oćutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na ničijoj zemlji između devet salaša, u fantazmagoričnoj oazi koja se u Sahari žita priviđa samo onda kada se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije opšlo za rukom da je osvoje svojim instrumentima... 

Znaš prijatelju, ja sam nju volio. Ono mislim baš volio. Istinski, ludo i bez razmišljanja. Bila mi je jedina. Moja tajna, ona najveća. Sa mnogima sam bio , al' uvijek sam nju nosio u srcu. Najviše mi je trebala, a eto. Baš njoj sam najviše boli donosio. Nisam mogao da prihvatim činjenicu da volim, pa sam je tjerao od sebe. Stalno joj se vraćao, a ustvari bježao od nje. U jednom trenutku pokazao b......ih joj da mi je stalo, a u sljedećem dokazao da sam đubre. I najgore od svega, kad god bih se vratio, ona je bila tu.

"Ona me mrzi. Vidim joj to u očima. A ne zna da je volim. I da sam je oterao od sebe za njeno dobro. Radio sam najgore stvari samo da otvori oči i vidi da ja nisam momak za nju. Da zaslužuje boljeg. 

Uključila je razum i krenula dalje, bez mene. I ja sam krenuo dalje, ali u mislima za njom..

Zauvek..." D.Balasevic

Znam, mora biti da je tako:
nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se tražimo podjednako
zbog sreće njene
i sreće moje.

Po obrazima vetar me mlati.
Čupa drveću žutu kosu.
U koji deo grada da svratim?
Dan je niz mutne ulice prosut.

Smiju mi se jer sam drugačiji; ja se njima smijem jer su svi isti ♥