nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se tražimo podjednako
zbog sreće njene
i sreće moje.
Po obrazima vetar me mlati.
Čupa drveću žutu kosu.
U koji deo grada da svratim?
Dan je niz mutne ulice prosut.
Vucaram okolo dva prazna oka,
gledam u lica prolaznika.
Koga da pitam,
smešan i mokar,
zašto je nisam sreo nikad?
Il’ je već bilo?
Trebao korak?
Možda je sasvim do mene došla,
Al’ ja, za ugao skrenuo, gorak,
a ona ne znajući – prošla.
Možda smo celu jesen obišli
u žudnji ludoj, podjednakoj,
a za korak se mimoišli?
Da. Mora da je tako…
Miroslav Mika Antić
0 comments: