Znaš prijatelju, ja sam nju volio. Ono mislim baš volio. Istinski, ludo i bez razmišljanja. Bila mi je jedina. Moja tajna, ona najveća. Sa mnogima sam bio , al' uvijek sam nju nosio u srcu. Najviše mi je trebala, a eto. Baš njoj sam najviše boli donosio. Nisam mogao da prihvatim činjenicu da volim, pa sam je tjerao od sebe. Stalno joj se vraćao, a ustvari bježao od nje. U jednom trenutku pokazao b......ih joj da mi je stalo, a u sljedećem dokazao da sam đubre. I najgore od svega, kad god bih se vratio, ona je bila tu.
A sada ..
- A šta sada? Prebolio si je?
Ma kakvi. Ima trenutaka kada je zaboravim na tren, ono kad alkoholom ubijem zadnji komad mene.
- Zašto joj sada ne odeš i kažeš sve?
Eh vidiš. Uspio sam šta sam htio. Otišla je od mene. Sad kad se vratim, više je nema. Kažu da voli drugog, znam da to nije istina .. Ali ..
- Idi do nje onda.
Ne mogu.
- Zašto?
Uključila je razum. Shvatila je da sam ipak preveliko đubre i da je ne mogu voljeti nikad. Voljet' onako, klasično. Ne mogu biti tu za nju, a uvijek ću očekivati da ona bude tu za mene. Ne mogu kad joj bude najteže doći i zagrlit' je, mada znam da ona meni bi.
- Tebe je nemoguće shvatiti !
Eh prijatelju, znam.. To čujem često. Samo jedna osoba mi je rekla da me razumije..
- Ko !?
Pa ona, druže.
0 comments: