MI SMO SE SUVIŠE SRETALI

Mi smo se suviše sretali na raskršćima neznanim

Mada smo različitim putevima koračali

Tinjalo nebo večernje u šipražjima zvezdanim

I uvek oblaci ždralova sa prolećem se vraćali.

Mi smo se suviše sretali, a reči rekli nismo

I u leta kovrdžava sa preplanulim licima

Pod kapom zelenih dudova za časak zastali smo

Pa onda prošli, odlutali, svako za svojim vidicima.

U novembru su oblaci kao buktinje rudeli

I vetar kišama umio sivo popodne ogolelo

A putevi se dužili i raskršća su žudela

Za nešto kratko u susretu što se toliko volelo.

U zime snežne, pobelele k’o tvoji isprani dlanovi

Dugo si, dugo čekala, pod jablanom, na smetu

I vrat mi goli uvila, maramom svojom lanenom

Da sivookom putniku ne bude zima u svetu.

Pa ipak, ti su susreti tek kratka radovanja

Jer znam: na nekom raskršću neću te videti više

Pružićeš nekome dlanove, prestaće putovanja

I pod krov neki svratićeš da se skloniš od kiše.

Spustiću tvoju maramu usput kraj putokaza

I sa vetrom – drugarom otići, nabranih veđa

Jer meni život prestaje ako siđem sa staza

I pred nečijim vratima skinem torbu sa leđa.

Miroslav Mika Antić