Traži se ona reč što mi je već danima navrh jezika, a nikako da je izgovorim, i možda napišem. Tražim već godinama tu strašno važnu reč koja bi me spasila, a ne mogu nikako da je nadjem, pa izlazim da je tražim po ulicama. Pre toga, otvaram sanduče za pisma (možda mi je neko poslao poštom?), ali tamo su samo neplaćeni računi i opomene.
Odlazim da je tražim po Terazijama; možda sedi pred "Moskvom" i pije pivo, a možda je u kiosku sa novinama; kupujem dve i po kilo novina - nema je ni tamo.
Možda je u tek olistalim krošnjama i peva zajedno sa horom raspomamljenih dživdžana? Možda je u izlogu sajdžije? Možda je neko izgubio ili bacio u presahlu Terazijsku česmu? A možda je izgrickana, zajedno sa semenkama, na trotoaru ispred bioskopa "20. oktobar"?
Šta radiš? - pitaju me prolaznici.
Šta da im kažem? Da tražim neku reč, a ne mogu nikako da je nađem? Sve što su tražili, to su i našli, zato što i nisu hteli ništa naročito. Lepo se vidi, umrle su u njima prave reči, a ostali samo brojevi i opšta mesta. Reči, reči, reči...
Kako naći onu pravu koju toliko dugo tražimo?
