Poželite nešto danas. Možda se čudo dosađuje! :)

Vremenom ćeš se navići na rastajanje. Naučit ćeš da se sećaš. A sećanje je isto kao i susret. I pomalo ćeš navići da voliš mnoga bića u uspomeni... Na kraju ćeš videti da si ti pomalo svi koje si nekad volela. Jednom ćeš morati da daš sve i da te ne boli. Naučit ćeš da sanjaš.

"Ona me mrzi. Vidim joj to u očima. A ne zna da je volim. I da sam je oterao od sebe za njeno dobro. Radio sam najgore stvari samo da otvori oči i vidi da ja nisam momak za nju. Da zaslužuje boljeg. Uključila je razum i krenula dalje, bez mene. I ja sam krenuo dalje, ali u mislima za njom.. Zauvek..." D.Balasevic

Zove Mujo šefa:
• Gazda, samo da javim, bolestan sam, boli me glava, boli me stomak, boli me ruka, boli me noga…
• Joj, šteta, a danas mi baš trebaš. Znaš li šta ja uradim kad sam bolestan? Odem se požaliti svojoj ženi, ona mi ga popuši i ja sam tada kao nov i opet spreman za posao!
• Dobro, pokušaću!
Sat vremena kasnije:
• Gazda, bili ste u pravu! Više me ne boli glava, ni stomak, ni ruka, ni noga… i gazda, kakvu lepu kuću imate!

Nekoga volimo kad su nam njegove ili njezine potrebe i želje podjednako važne kao i naše vlastite.

Smisao je u tome da se ljubav izražava postupcima. Onim što radimo, a ne riječima, iznova definišemo ono što jesmo te do koga i do čega nam je stalo. Mi smo verbalna vrsta i jako smo naklonjeni riječima kad nešto treba objasniti – i nekoga prevariti. Najgore je prevariti sebe.

Šta je ljubav?

Jednog dana Platon upita svog učitelja: “Šta je ljubav? Kako je mogu pronaći?”

Učitelj mu odgovori: “Ispred tebe je ogromno polje pšenice. Kreni naprijed ne okrećući se, i uberi samo jednu stabljiku. Ako pronađeš najljepšu stabljiku, onda si pronašao ljubav.”

Na Svijetu uvijek postoji jedna osoba koja čeka onu drugu,bilo da je nasred neke pustinje ili usred velikog grada. A kad se te osobe sretnu i njihovi se pogledi ukrste,sva prošlost i sva budućnost gube svaki značaj.Samo postoji taj trenutak i ta nevjerovatna sigurnost da je sve stvari pod suncem ispisala jedna ista ruka, ruka koja je stvorila po jednu dušu blizanku

Svaka bajka može da se ostvari i ne mora da znači da će vam jutro odneti snove. Ljubav je sila koja nas tera da radimo nesvakidašnje stvari za onog koga volimo. Ljubav je živa dok dvoje gore. Ljubav je stvarna kad se dvoje osećaju kao princ i princeza, kad zajedno žive istu bajku...

♥ Kad naiđem na neku prepreku u životu, preskočim je. Pa se vratim i preskočim je još jednom. U inat ♥

A čak i deca znaju da se do neba ne dižu naduvani baloni, nego oni punjeni nekom posebnom kemijom.. E, o "Kemiji" je i rječ.............♥

Jednom je Ćale pokušao da mi objasni šta je Mašta… Sedeli smo u čamcu, nasred Dunava, u onim starim, krutim kišnim kabanicama, riba nije htela ni da pipne i ja sam, dosađujući se, postavljao milion najgorih mogućih pitanja. Bilo mi je sedam – osam godina, i mogao je da mi odgovara i sasvim jednostavno, ali za mog starog se može stvarno reći svašta, samo ne i to da je bio jednostavan…

Vidiš?

Godine nas obrade različito…

Nekom postane važno s kim će leći, a nekom s kim će se probuditi?

Žalim, stara…

Nadam se da smo se ove noći zauvek mimoišli?

Pohitao sam kući, znajući da je to jedino mesto koje mi još može pružiti čvrst alibi pred

Anamariom. Hladnoća je prijatno dezinfikovala grad, i zvezde su te večeri imale jedan doslovno

brilijantan nastup na razvedrenom nebu…

Nikad me nisi znala voljeti

za tebe sam bio prolazna stanica

noćas ti nemogu pružiti više

noćas mi odlaziš zauvijek

Slušala je moje srce, naslonivši mi glavu na grudi, kao mali indijanac na zemlju. Pomilovao sam je po kosi, i poljubio joj prstiće, smirene na mom desnom ramenu. -Radi li?

Klimnula je glavom, i to je bio prvi pokret koji je učinila posle nekog vremena. Znam da radi, mila. Dobro je to srce. Malo kasni, ali kucka tu i tamo. A naročito kucka tu. U tvojoj sobi... 

Pajaci su me zabezeknuto gledali. U redu je, momci. Volim ovu devojku. Ne brinite ništa...

Ne, nije mi bila prva...

Ali, bila je prva sa kojom sam se "voleo".

Ne. Nije lako posle svega zaboraviti ona naša glupiranja i smeha do suza, zar ti to možeš? Zar možeš da nastaviš kao da među nama nije bilo ništa? Možeš li da se praviš da me ne vidiš kad me vidiš? Možeš li da me ne voliš posle tolike ljubavi, nežnosti? Možeš li, mili? Ako ti možeš, kaži mi kako to ide, da i ja znam, jer me ovo sve ubija, jer me ova ljubav uništava!

Ponekad sam tako umorna od svega...od danas, od sutra...od tuge, od ljubavi... od malih zelja, od velikih snova...od sjecanja, od nadanja...a najvise od cekanja...ali ipak cekam...i cekacu...i pored toga sto je neko rekao da onaj koji ceka samo gubi vrijeme...ja mislim da onaj koji ceka, na kraju ipak doceka...jer uvek zavisi od toga koga i sta cekas...

..kad ponovo razmislim, sada, u srcu mi eksplodiraju beskrajne, silovite emocije, kojima ne mogu da odredim značenje, zato što najdublja osjećanja imaju pravo da postoje samo u njima samima i nigdje drugo. Još manje postoje u logici i, ponajmanje, u stvarnim dogadjajima. Volio sam te kao što mi se nikada ranije nije desilo i kako mi se nikada više neće desiti.

Volio sam te u vremenskom razmaku ko

ji se ne može odrediti u stvarnosti, možda zato što ni danas ne razumijem da li smo se voljeli koji mesec ili koju godinu, koji tren ili koju vječnost.

Nekima se čini da su moje pesme sve iste... Shvatam ih potpuno... Meni su, na primer, one Ajnštajnove formule sve iste. Nismo svi svemu dorasli... ♥

Jedino cega smo oboje bili zaista svjesni je cinjenica da u trenucima kada se nismo culi, oboje smo osjecali neku uzasnu prazninu i ogroman nedostatak necega. Da, bili smo kao jedna licnost u dva razlicita tijela. Oboje smo shvatili da samo zajedno cinimo onu pravu i idealnu cijelinu. Sve je bez toga postalo nekako otkinuto, odsjeceno, nedovrseno.

Promenio sam ih mnogo. I previše. Nisu to bile loše devojke. Bar ne sve. Neke od njih bi bile i savršene, da ih nisam uporno upoređivao sa tobom. Đubre malo, je l' ti znaš da ne postoji nijedna koja sliči tebi? Ili se smeju premalo, ili previše, ili pričaju premalo.

Doduše, ti nikad i nisi prestajala da pričaš, teško da će te u tome iko prevazići.. Nebitno. Uvek im je falilo nešto. Nešto što sam nekada našao u tebi ...

Čula su naelektrisala vrhove prstiju kojim sam joj doticao kožu i pratio besprekornu liniju glatkih ramena, tragajući uzalud za malom, najmanjom greškom. Mirisala je na Indiju, na breskvu, na izvor, biseri su virili iz tek odškrinute školjke njenih usana, osetio sam u bradi laki drhtaj, jeku jedne davne groznice za koju sam mislio da umire kad te obuzme i da se više ne može vratiti ako je jednom preboliš.

Mi smo se suviše sretali na raskršćima neznanim

Mada smo različitim putevima koračali

Tinjalo nebo večernje u šipražjima zvezdanim

I uvek oblaci ždralova sa prolećem se vraćali.

Ljubav ne pobedjuje, nijedna od stotine.

To su samo drevne zablude,vise izmisljotine,

"O, da povredila me. Nisam to hteo da priznam ni sebi, a još manje njoj. Izgubio bih sve bitke tim priznanjem. A ovako, ne priznajući ni njoj, ni sebi, gubio sam dve najvažnije stvari u životu - NJU I SEBE."

Znam, trebao sam već preći preko toga, ali još uvijek me proganja svaki dan. I uzalud tražim mjesta na kojim nismo bili, uzalud izbjegavam ljude i ulice, pokušavam pobjeći. I uzalud kupujem vrijeme, vraćam dane, pokušavam shvatiti, a znam, za nas je vrijeme odavno prošlo. Nema ga, ne postoji. Ne postojimo ni mi, odavno već, ali postojiš ti u meni. Tebe vrijeme ne odnosi. Ostaješ zauvijek.

I, više nego dovoljno godina kasnije, možda nečija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ćeš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i prolećem. A ulicom će upravo prolaziti mali Cigan sa violom, videćeš samo drozdovo pero na šeširu kako promiče za šimširom, i začućeš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš...

Više puta mi se učinilo da sam dokučio Svemir, da sam ga raskrinkao, poradovao sam se kako se sve poklopilo kao ona žuta mrlja na starom foto aparatu, ali onda bi se pomerila neka dvadeset i osma cifra desno od zareza, ta dupla slika bi mi se u milisekundi razmakla u glavi, i sve bi se ponovo zamutilo..

Šta nas to obuzima?

Ko se krije u nama?

Uzima, daje, pušta da traje

I prestaje.

Ovakva će te teško zavoleti, teško ćeš joj se svideti, i teško će ti to ona priznati. Ma i kad prizna, opet će ti teško ljubav pokloniti. Ali kad te zavoli, neće te ovakva, prijatelju, nikad ni prevariti ni izneveriti. Takva ti je ona.