Nisam ista kao što sam bila

Ako se pitaš da li sam kao nekad...
Ne, nisam ista kao što sam bila...
Nemam iste snove, ni iste zenice...
Usne ispucale od vetra, Duša iskidana od poraza...
Zakrpljena nekim nadama koje sam uspela pokupiti usput, između dva svitanja...
Ni 

kosa nije ista...
Miriše na prošlost, na sutone koji su zaspali na mojim obrazima...
Ni tuga više nije ista...
Nekako se razliva u čudnim nijansama melanholično sive i crne, kao nekom starom filmu bez boje i zvuka...
Ni glas mi nije isti...
Nekako je drhtav i možeš čuti setu u njemu ako oslušneš malo dublje...

Ne, ne smem te nazvati, ne smem ti reći ono sto moje divljine ćute...
Moja tišina bi poremetila noć koja ti je u očima, i ti bi shvatio da nisam više ono što vidiš, već samo odjek samoće i budnih zora...
Jer, ako ti dozvolim da shvatiš, da čuješ moje ćutanje, ako kroz oluju mojih razbacanih reči čuješ strah, možda bi se tada iz tvojih stopala stvarila potreba da se kaješ, da pobegneš što dalje kao što to uvek uradiš, iako je možda baš taj tren ono što može da otvori kapije mojih snova...
Kada bi ostao i razumeo možda bi to svu jesen od mog sveta pretvorilo u bar jedan zeleni list proleća...
Ali, ja ćutim, uzdahnem glasno, da ne bi čuo odrone koji se ruše niz planinu tereta koji se skupio u mojim prostranstvima...
Možda pomislim da mi baš u tom trenutku tvoje ruke od paučine ipak ne bi mogle smiriti drhtanje...