Takve kao ona se ne ostavljaju. Nikad. Ali ipak sam otišao jednog dana. Naime, to je ono što mi, mangupi muškarci, često činimo bez razloga. Ona nije poslala vojsku za mnom, iako sam itekako zaslužio da budem prebijen. Istina, tražila me je još dugo i zbunjeno, a onda je odustala... Malena oficirka je izgubila bitku života. Ali ja sam izgubio rat.

- Balasevic

-Sreo sam je danas prijatelju.

-I?

-Izgleda da je krenula dalje, nije me niti pogledala.

-Možda nije imala snage, možda se bori protiv sebe, otkud znaš šta se njoj mota po glavi.

-Veruj mi na reč, njen osmeh

i podignuta glava ubijaju me vise nego ona njena zadnja rečenica koju mi je uputila -Volim te, ali ne znas još kako je kada te ja zamrzim. Mislim da je došlo to vreme. 

-Misliš da te mrzi? Ona koja te volela više od drugih, daj ne budi lud.

-O prijatelju, znam na koliko je toga bila spremna zbog ljubavi, a na šta li će tek biti spremna da me preboli, da me zamrzi, ponizi.

-Ma ne verujem, nije ona takva.

-Nisam ni ja verovao dok je nisam sreo danas, nasmejanu, kao da je znala da će me njen osmeh danima proganjati, zašto je krenula dalje? Zašto me nije čekala? Zašto? 

-Možda je shvatila da nisi vredan čekanja? 

-Misliš da nisam?

-Prijatelju, povredio si je bezbroj puta, odlazio drugima, ljubio druge, smejao joj se iza leđa, ali te i dalje čekala uz nadi da si ovaj put drugačiji, pružila ti je prilika Bog zna koliko, a ti si onu zadnju pregazio.

-Mislio sam da će me čekati, pa uvek je.

-Eto vidiš, znao si koga uvek možeš imati pa si se s drugima igrao,ne ide to tako, ne sa ženama. 

-Kako to misliš? 

-Tako.Zensko će ti oprostiti 100 puta, ali će ti vratiti za svaku nanetu bol duplo jačom merom, pa makar i nju to bolelo.Ma ne znam sta jos žena nije izdržala, na njoj bi i vatru mogao ugasiti i to je ne bi bolelo koliko izigrano poverenje i pogažena ljubav.

Šapnula je Drina Savi 
jednu priču o poplavi.
- Riješila sam, Savo, sestro, 
da se vrati sve na mjesto.
Izliću se iz korita,
potopiću polja žita.
Puteve ću potopiti
i krovove sve prekriti.
Da podsjetim srca mnoga,
šta je bratstvo,
šta je sloga.
I granice izbrisaću,
da izmirim srpsku braću.
Jer tek onda kad izgubi,
brat će s bratom da se ljubi.
Brat će brata da pomaže,
brat će s bratom da se slaže.
I saznaće srca mnoga
za jednoga oca - Boga.
Da se njemu oni mole
i Hrvata, brata vole.
Da poteku sa usana
molitve za Muslimana.
I da vole braću borce,
Makedonce,Crnogorce.
U molitvi svak' pomene
braću našu, sve Slovene.
Da se brat sa bratom druži,
prijateljsku pomoć pruži.
U nevolji da se sjete
jedan drugom da dolete.
To su, Savo, želje moje,
da se vrati sve na svoje -
Drina reče, pa poteče.
Pričekaj me, Drino, vodo,
poći ću i ja sa tobom.
Potecimo mi zajedno,
neka budu svi k'o jedno.
Nek' nauče da se vole,
Bogu ocu da se mole.
Nek' se sjeti brat svog brata,
da ne bude više rata."

"Pa eto, mogu ti reći da mi nedostaješ i večeras. Ništa više nego prethodne večeri. I ništa manje od sledeće večeri. Ali neću ti to reći. Naravno da neću. Osetit ćeš ti to već sama. Kao što i ja osećam da negde nekome nedostajem..."

Nedostaje mi ljubav nasa ...

Ljuta si na sebe, jer ti nedostajem, prznice mala. Nedostajem i sebi otkad smo sazvežđe podelili, pa svako gazduje svojom samoćom. Budalo jedna, nemaš pojma koliko te volim, ovako budalast. I drugi su blesavi, al’ ne umeju k’o ja da lepo popričaju sa tobom kada te nema, ni da poskakuju trotoarom, u pokušaju da usklade korak sa tobom, nevidljivom. Žao mi što nisi tu, da vidiš kako je lepo sa tobom.

“Nismo se tražili, samo smo se našli… A sada tako nađeni kao da se opet tražimo. Možda je to smisao ljubavi, ta lepota neizvesnosti… Čekanje na nedočekano, nadati se u beznađu, grliti se bez zagrljaja, ljubiti se bez poljubaca, prožimati se u mislima… I spoznaja da smo tu negde. Tako blizu a tako daleko…”

Postoje oni od kojih ne možete otići. I oni kojima se uvijek vraćate. Postoje i oni od kojih ste otišli, a oni još uvijek nisu otišli od vas. Susretanja, sudaranja. Slučajni i namjerni saputnici. Istopljena prijateljstva. Promašene ljubavi. Po neki ispušten znak. Gdje tebe da smjestim? U one od kojih ne idem, ili one kojima se uvijek vraćam.

 Čovek se zaljubi bezbroj puta, jer to je prolazno stanje. Ali voleti nekog?!
To je nešto sasvim drugo. Može se voleti i više puta, ali samo jednom onako pravo... onako ludo, bolesno. Onako zlobno i sebično, onako do kraja.

Sada te srecem samo u snovima, jer labirinti moga uma jos su jedina mjesta po kojima zajedno sa mnom hodis. Ja cesto izgubim moj put i lutam bez cilja dok ponovo ne naletim na tragove tvojih koraka, skrivene vec iza iduceg coska. Groznicavo proganjam tvoju sjenku ali ona se vec gubi na jutarnjem suncu i ja proklinjem novi dan sto me lisava tvoje prisutnosti.

Traži se ona reč što mi je već danima navrh jezika, a nikako da je izgovorim, i možda napišem. Tražim već godinama tu strašno važnu reč koja bi me spasila, a ne mogu nikako da je nadjem, pa izlazim da je tražim po ulicama. Pre toga, otvaram sanduče za pisma (možda mi je neko poslao poštom?), ali tamo su samo neplaćeni računi i opomene.

Odlazim da je tražim po Terazijama; možda sedi pred "Moskvom" i pije pivo, a možda je u kiosku sa novinama; kupujem dve i po kilo novina - nema je ni tamo.

Možda je u tek olistalim krošnjama i peva zajedno sa horom raspomamljenih dživdžana? Možda je u izlogu sajdžije? Možda je neko izgubio ili bacio u presahlu Terazijsku česmu? A možda je izgrickana, zajedno sa semenkama, na trotoaru ispred bioskopa "20. oktobar"?

Šta radiš? - pitaju me prolaznici.

Šta da im kažem? Da tražim neku reč, a ne mogu nikako da je nađem? Sve što su tražili, to su i našli, zato što i nisu hteli ništa naročito. Lepo se vidi, umrle su u njima prave reči, a ostali samo brojevi i opšta mesta. Reči, reči, reči...

Kako naći onu pravu koju toliko dugo tražimo?

"Postoji li prošlost, ili je sadašnjost zatrpava, kao korov? Ili postoji samo prošlost, jer sadašnjosti nema; spoznaćemo je tek kad prođe. Ima li u životu išta jednostavno i rješljivo, ili je sve čvor i tajna?"

(Krug)

"Znaš li ono mjesto između sna i jave? Mjesto na kojem se još možeš sjećati sanjanja. To je mjesto gdje ću te uvijek voljeti. Tamo ću te čekati."

~ Petar Pan

Draže mi je bilo da joj kažem nešto glupo – izmamim osmeh, iznerviram, naljutim… Samo da dobijem od nje onu šašavu reakciju koju toliko volim…

''Sve su glumile princeze i svetice. Verovatno svaka od njih bi tražila da prestanem cugat', pušiti, da se ponašam pristojnije... Sve bi one tražile da ih držim kao kap vode na dlanu, da ne zbijam šale na njihov račun. Tražile da ih izvodim na neka fina mesta i slicno... 

A ona? 

Ona je prihvatila svaki deo mene i nikada nije tražila da se menjam, a promenila me. Jedina je kojoj sam uistinu rekao šta osećam. Nije tražila da je držim kao kap vode na dlanu. Činjenica da je volim bila joj je sasvim dovoljna.''

I, više nego dovoljno godina kasnije, možda nečija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ćeš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i prolećem. A ulicom će upravo prolaziti mali Cigan sa violom, videćeš samo drozdovo pero na šeširu kako promiče za šimširom, i začućeš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš...

Te noći sam joj oćutao najlepše reči koje znam... 

Jednom je rekla da bi sve dala da čuje to što oćutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na ničijoj zemlji između devet salaša, u fantazmagoričnoj oazi koja se u Sahari žita priviđa samo onda kada se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije opšlo za rukom da je osvoje svojim instrumentima...