-Izgleda da je krenula dalje, nije me niti pogledala.
-Možda nije imala snage, možda se bori protiv sebe, otkud znaš šta se njoj mota po glavi.
-Veruj mi na reč, njen osmeh
i podignuta glava ubijaju me vise nego ona njena zadnja rečenica koju mi je uputila -Volim te, ali ne znas još kako je kada te ja zamrzim. Mislim da je došlo to vreme.
-Misliš da te mrzi? Ona koja te volela više od drugih, daj ne budi lud.
-O prijatelju, znam na koliko je toga bila spremna zbog ljubavi, a na šta li će tek biti spremna da me preboli, da me zamrzi, ponizi.
-Ma ne verujem, nije ona takva.
-Nisam ni ja verovao dok je nisam sreo danas, nasmejanu, kao da je znala da će me njen osmeh danima proganjati, zašto je krenula dalje? Zašto me nije čekala? Zašto?
-Možda je shvatila da nisi vredan čekanja?
-Misliš da nisam?
-Prijatelju, povredio si je bezbroj puta, odlazio drugima, ljubio druge, smejao joj se iza leđa, ali te i dalje čekala uz nadi da si ovaj put drugačiji, pružila ti je prilika Bog zna koliko, a ti si onu zadnju pregazio.
-Mislio sam da će me čekati, pa uvek je.
-Eto vidiš, znao si koga uvek možeš imati pa si se s drugima igrao,ne ide to tako, ne sa ženama.
-Kako to misliš?
-Tako.Zensko će ti oprostiti 100 puta, ali će ti vratiti za svaku nanetu bol duplo jačom merom, pa makar i nju to bolelo.Ma ne znam sta jos žena nije izdržala, na njoj bi i vatru mogao ugasiti i to je ne bi bolelo koliko izigrano poverenje i pogažena ljubav.
