Promenio sam ih mnogo. I previše. Nisu to bile loše devojke. Bar ne sve. Neke od njih bi bile i savršene, da ih nisam uporno upoređivao sa tobom. Đubre malo, je l' ti znaš da ne postoji nijedna koja sliči tebi? Ili se smeju premalo, ili previše, ili pričaju premalo.

Doduše, ti nikad i nisi prestajala da pričaš, teško da će te u tome iko prevazići.. Nebitno. Uvek im je falilo nešto. Nešto što sam nekada našao u tebi ...

Čula su naelektrisala vrhove prstiju kojim sam joj doticao kožu i pratio besprekornu liniju glatkih ramena, tragajući uzalud za malom, najmanjom greškom. Mirisala je na Indiju, na breskvu, na izvor, biseri su virili iz tek odškrinute školjke njenih usana, osetio sam u bradi laki drhtaj, jeku jedne davne groznice za koju sam mislio da umire kad te obuzme i da se više ne može vratiti ako je jednom preboliš.

Mi smo se suviše sretali na raskršćima neznanim

Mada smo različitim putevima koračali

Tinjalo nebo večernje u šipražjima zvezdanim

I uvek oblaci ždralova sa prolećem se vraćali.

Ljubav ne pobedjuje, nijedna od stotine.

To su samo drevne zablude,vise izmisljotine,

"O, da povredila me. Nisam to hteo da priznam ni sebi, a još manje njoj. Izgubio bih sve bitke tim priznanjem. A ovako, ne priznajući ni njoj, ni sebi, gubio sam dve najvažnije stvari u životu - NJU I SEBE."

Znam, trebao sam već preći preko toga, ali još uvijek me proganja svaki dan. I uzalud tražim mjesta na kojim nismo bili, uzalud izbjegavam ljude i ulice, pokušavam pobjeći. I uzalud kupujem vrijeme, vraćam dane, pokušavam shvatiti, a znam, za nas je vrijeme odavno prošlo. Nema ga, ne postoji. Ne postojimo ni mi, odavno već, ali postojiš ti u meni. Tebe vrijeme ne odnosi. Ostaješ zauvijek.

I, više nego dovoljno godina kasnije, možda nečija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ćeš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i prolećem. A ulicom će upravo prolaziti mali Cigan sa violom, videćeš samo drozdovo pero na šeširu kako promiče za šimširom, i začućeš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš...

Više puta mi se učinilo da sam dokučio Svemir, da sam ga raskrinkao, poradovao sam se kako se sve poklopilo kao ona žuta mrlja na starom foto aparatu, ali onda bi se pomerila neka dvadeset i osma cifra desno od zareza, ta dupla slika bi mi se u milisekundi razmakla u glavi, i sve bi se ponovo zamutilo..

Šta nas to obuzima?

Ko se krije u nama?

Uzima, daje, pušta da traje

I prestaje.

Ovakva će te teško zavoleti, teško ćeš joj se svideti, i teško će ti to ona priznati. Ma i kad prizna, opet će ti teško ljubav pokloniti. Ali kad te zavoli, neće te ovakva, prijatelju, nikad ni prevariti ni izneveriti. Takva ti je ona.